Evagrije Pontijski / Delatelj

Po­sled­nje de­ce­ni­je obe­le­že­ne su ni­zom zna­čaj­nih ot­kri­ća ve­za­nih za ži­vot i de­lo hri­šćan­skog đa­ko­na i mo­na­ha, te­o­lo­ga i pi­sca, de­la­te­lja i gno­sti­ka – Eva­gri­ja iz Pon­ta (345–399). Pro­na­đe­na su mno­ga nje­go­va ne­po­zna­ta de­la, ona po­zna­ta do­bi­la su iz­vr­sna kri­tič­ka iz­da­nja i pre­vo­de na ve­ći­nu svet­skih je­zi­ka, is­pra­će­na su ozbilj­nim ko­men­ta­ri­ma, a bi­bli­o­gra­fi­ja raz­li­či­tih mo­no­gra­fi­ja i aka­dem­skih ra­do­va o nje­go­voj mi­sli ra­ste iz go­di­ne u go­di­nu. Uz sva­ko ot­kri­će sti­če­mo no­ve uvi­de u Eva­gri­je­vu ori­gi­nal­nu, du­bo­ku, slo­že­nu i kon­tro­verz­nu mi­sao. Isto ta­ko, ot­kri­va­ju se i zna­čaj­ni uti­ca­ji ko­je je eva­gri­jev­ski kor­pus imao na da­lji raz­voj te­o­lo­gi­je i mo­na­ške te­o­ri­je asket­skog ži­vo­ta na pro­stra­nim me­ri­di­ja­ni­ma hri­šćan­ske du­hov­no­sti od Egip­ta do Si­ri­je, od pa­di­na Ato­na do oba­la Raj­ne. Ta­ko će po­zna­ti pa­tro­log dva­de­se­tog ve­ka Hans Urs fon Bal­ta­zar jed­nom za­pi­sa­ti ka­ko Eva­gri­je „sko­ro u pot­pu­no­sti vla­da nad ce­lo­kup­nom si­rij­skom i vi­zan­tij­skom mi­stič­kom te­o­lo­gi­jom“, te se nje­gov uti­caj „na od­lu­čan na­čin pro­sti­re na Za­pad­na asket­ska i mi­stič­ka uče­nja“. Bal­ta­za­rov je sa­mo je­dan u mo­ru slič­nih gla­so­va.

Eva­gri­je Pon­tij­ski je bio uče­nik ve­li­kih hri­šćan­skih te­o­lo­ga Va­si­li­ja Ve­li­kog i Gri­go­ri­ja Bo­go­slo­va. Po­to­njem je slu­žio i po­ma­gao kao đa­kon u Kon­stan­ti­no­po­lju u vre­me tri­ja­do­lo­ških spo­ro­va i po­te­ško­ća ko­je je pra­vo­ver­na stru­ja ima­la tih go­di­na i de­ce­ni­ja na hri­šćan­skom Is­to­ku. Po­sto­je i mi­šlje­nja da je Va­si­li­ju i Gri­go­ri­ju pri­po­ma­gao u pri­re­đi­va­nju iza­bra­nih od­lo­ma­ka iz ogrom­nog opu­sa Ori­ge­na Alek­san­drij­skog, de­la ko­je je po­zna­to pod ime­nom Fi­lo­ka­li­ja.

Eva­gri­je je bio i uče­snik va­se­ljen­skog sa­bo­ra ko­ji se od­i­grao u Kon­stan­ti­no­po­lju 381. go­di­ne. Sve­do­če­nja go­vo­re o nje­mu kao va­tre­nom bor­cu pro­tiv je­re­si i apo­lo­ge­ti pra­vo­ver­nih uče­nja o Sve­toj Tro­ji­ci.

Ta­ko­zva­ne Ke­li­je bi­le su me­sto gde je Eva­gri­je pro­veo po­sled­nje go­di­ne svog ži­vo­ta i na­pi­sao svoj po­za­ma­šni opus. Bio je je­dan od pr­vih ta­ko­zva­nih pu­stinj­skih ota­ca ko­ji će u svo­jim de­li­ma ar­ti­ku­li­sa­ti usme­na uče­nja i pre­da­nja egi­pat­skog mo­na­štva. Na pra­znik Bo­go­ja­vlje­nja 399. go­di­ne, u pe­de­set pe­toj go­di­ni ži­vo­ta, Eva­gri­je se po­sled­nji put pri­če­stio u cr­kvi i iste no­ći upo­ko­jio.

U vre­me svog ži­vo­ta ce­njen zbog svo­jih spi­sa i svog pa­stir­skog da­ra usme­ra­va­nja mo­na­ha na pu­tu pre­ma istin­skom po­zna­nju Bo­ga, Eva­gri­je, sku­pa sa svo­jim uče­nji­ma, u po­to­njim ve­ko­vi­ma do­ži­vlja­va ne­sreć­nu sud­bi­nu i bi­va osu­đen na va­se­ljen­skom sa­bo­ru u Kon­stan­ti­no­po­lju 553. go­di­ne...