Обитавање безграничног у срцу (књига бр. 25)

Избор из књиге:

О ЖИВОТУ У МОЛИТВИ

Шта је молитва? У чему је њена суштина? Како се она може научити? Шта доживљава душа онога који се моли?

Сва ова питања треба стално да занимају срце и ум сваке верујуће душе, будући да у молитви човек разговара са Богом, ступа са Њим у благодатну заједницу и живи у Њему. Богом просвећени оци Цркве нам на сва ова питања дају одговоре који почивају на опиту духоносне и Духом обасјане молитве, који су разумљиви и приступачни како ученим тако и простим. Они су упућени сваком човеку који тражи Бога, уводећи га у уметност правог мољења (Епископ Никон).

КОЈИ ДУХ ВЛАДА У ТЕБИ?

Разликуј у себи Духа животодавног од духа душегубног и убиственог (преподобни Серафим Саровски)

За напредак у духовном животу најбитније је устројство душе. Јер, ради се само о једном: да се наша унутрашња природа преобрази. Стога је неопходно да се душевни покрети проверавају, те да се зна која су стања за молитву повољна, а која јој сметају. У човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама.

Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и угодно - у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости (свети Јован Кронштатски). Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби.

Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу - извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу. Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним (преподобни Серафим Саровски).

Он помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује (свети Теофан Затворник).

Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога.

По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.