освештани комплетић / Свети Петар и Февронија – заштитници породице

Комплет садржи:

– иконицу са тропаром (у форми диптиха) Светих Петра и Февроније,
– уље из кандила код моштију Светих Петра и Февроније и
– свећу освештану на моштима Светих Петра и Февроније.

Један савет: код коришћења свеће, слободно је упалите а затим пренесите пламен на другу свећу. Тако ће вам ова мала свећа освештана на моштима Свете Матроне трајати дуже времена.

Петар и Февронија, муромски чудотворци, били су владари Мурома и Муромске области са самог почетка 13. века, који су својим животима заслужили да буду стављени у ред светих људи Руске православне цркве и руског народа, те су проглашени за покровитеље брака, љубави и верности и свега што украшава живот људи који су се определили за брачну заједницу.

Њихова прича почиње пре 700 година у руском граду Мурому где је живео млади кнез Петар, чији је отац управљао Муромском земљом. Када је отац умро, његово место је заузео Петров старији брат Павле, коме се кнез Петар у свему покоравао. Иако је био млад, Петра је убрзо задесила веома тешка болест, али није дуго морао да пати, јер му се убрзо појавила избавитељка од болести — Февронија, ћерка сиромашног пчелара.

Лепа Февронија, целој околини позната по својој памети, хтела је да помогне кнезу у несрећи, те док га је лечила, допала му се по ономе шта је говорила, због чега се Петар одлучио да је ожени. Међутим, убрзо након оздрављења, схватио је да није прикладно да кнез ожени обичну девојку те је прекршио своје обећање. Убрзо затим се опет разболео.

Февронија га опет излечи, те је Петар схватио да га и сам Бог кажњава јер није испунио обећање. Овог пута се заиста ожени младом Февронијом. Убрзо затим умре Павле, тако да је млади Петар морао да управља Муромском земљом, што је младу и донедавно сиромашну пчелареву кћи учинило кнегињом целе области.

Наравно да се ускоро појавило много жена које су јој завиделе, а и многим имућним породицама није се допало што књегиња није племкиња, те су почели да је клевећу пред Петром са жељом да их раставе. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози, ма колико се сви трудили да то покваре.

У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да протерају. Удружили су се са противницима кнеза и условили га — или да се разведе од Февроније и да је пошаље у манастир, или сам да напусти град.

С обзиром да Петар више није желео да крши своје обећање, он се са својом женом повуче у изгнанство. Међутим, убрзо су у Мурому без Петра настали нереди, почеле су свађе око тога ко би требало да заузме кнежево место. Након проливене крви, имућне породице су схватиле да без Петра неће бити реда, те га замолише да се врати.

Петар и Февронија су се вратили у Муром и наставили да живе као и пре — мирно и срећно, а Петар је облашћу управљао правично, док се кнегиња бавила добрим делима, због чега ју је народ убрзо заволео. Заједно су поживели до дубоке старости, а недуго пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.

Након њихове смрти, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није приличило да их ставе у исти ковчег. Стога су преподобног Давида положили у градску Цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму, док је у Саборном храму Пресвете Богородице остао празан њихов сандук.

Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена како заједно леже у истом сандуку. Након тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили – у истом сандуку.