Псалтир / Хришћанска мисао

Својевремено је, давне 1955. године, свети Епископ жички Николај, у издању Свечаника у Минхену, приредио Псалтир, правилно нумерисан и подељен на катизме за народну употребу. Владика је написао и предговор и при том истакао да су Псалми „тишина душе, дароватељи мира, успокојитељи смутних и туробних помисли... Из Псалама познајеш величину хабрости, строгост правде, красоту целомудрености, савршенство разумности, узор покајања и сваког добра које год помислиш...“

Свети Владика истиче да је Псалтир као књига ушао у богослужбену употребу још од апостолских времена. У Православној цркви се ниједно богослужење на саврашава без њега. У манастирима се Псалтир прочита цео у току сваке седмице. Изузетно по Карејском типику, Псалтир се прочита у његовој испосници целином сваки Божји дан. „Све до друге половине 19. века деца су учила у почетним школама, руским и српским, читање Псалтира и Часослова. И било је мање зла у свету,“ додаје Свети Владика.

„Наш циљ је овом приликом био да уједначимо нумерисање Псалама са словенским текстом, и да српски Псалтир поделимо на катизме ради користи новоначалних по манастирима, као и богомољног народа...“

Наиме, Свети Владика мисли на разлике у нумерисању Псалама у јеврејској Библији и у западним издањима ове Књиге над књигама, па и у српском Старом завету који је знаменити језикословац Ђура Даничић превео с латинског језика, а по налогу протестантског Библијског друштва, с једне стране, и грчког превода Старога завета тзв. Септуагинте или превод Седамдесеторице, настао у 3-2. веку пре Хр. и, наравно, на њега наслоњеног црквенословенског превода, као и руске Библије. У овим двема скупинама Псалми се не нумеришу истоветно, што при њиховој богослужбеној употреби може доводити до забуне. На пример, познати покајни Давидов Псалам у богослужбеним књигама наведен као 50, у српској Библији носи ознаку 51. Псалам.

Даље, Владика Николај је поделио овде изложене Псалме на катизме, њих 20, колико се наводи у богослужбеној употреби, што је такође од значајне помоћи приликом њихове богослужбене или, већ, приватне молитвене употребе.

С обзиром на сврху издавања Псалтира, код Псалама се не доносе натписи са именом писца, углавном Давида, или којим поводом је Псалам састављен или како се употребљава на јеврејском богослужењу („уз жице“, „уз свиралу“...).

Ово издање Псалтира је остварено издавањем уредника Мале библиотеке Свечаник (под бројем 39) протојереја Мр Милорада Средојевића.

Језичку редакцију је подузео протођакон Радомир Ракић, и то више граматичке природе. Он пише да је „понекад одступио од ијекавског наречја у присвојним заменицама и придевима у 2, 3. и 7. падежу множине. На пример, не пишемо ‘пет царева хананскијех’, него ‘хананских’ и др. Уместо ’нијесам’ и ’нијеси’ доносимо ‘нисам’ и ‘ниси’ и др.“ Не стоји ‘свјема’ него ‘свима’ итд. Уосталом, овог начела се држао и синодски превод Новога завета.

Уз то, протођакон Ракић је у овом издању донео у подтексту објашњење теже разумљивих, застарелих речи. Слабо ко данас зна значење речи ‘поводањ’ – велике воде, потоп (Пс 89,5); ‘ложа’ – легло дивљачи (Пс 103,22) итд.