Разматрање божанствене литургије / Николај Гогољ

Божанствена литургија је у извесном смислу трајно понављање великог дела љубави, које је за нас извршено. Патећи од својих недуга човечанство је свуда, са свих крајева света, вапило своме Творцу. И они који су били у мраку богобоштва, па нису познавали правога Бога, били су свесни да поредак и склад у свету може успоставити само Онај који је створио све светове и одредио да се складно крећу. Сетно створење је звало свога Творца. Оно није било способно да схвати не само велики говор свакодневних збивања у Божијем свету, него ни најмање словце. Требало је да се вековима труди и очекује објашњење из уста самога Творца. Све је вапило Ономе коме дугује своје постојање и ти вапаји су се све јасније чули из уста изабраника (Божијих) и пророка (његових). Они су предосећали и прорицали да Творац, кад се сам јави људима, неће то учинити другачије него у појави свога створења, сазданог по његовом лику и подобију. Да ће се Бог јавити на земљи као човек, то је свима било утолико јасније, уколико су имали чистије представе о Божанству. Али јасно су о том говорили само пророци Народа кога је Бог изабрао. Чак и многобошци су наслућивали његово чисто оваплоћење од чисте Дјеве, али јасно о том говоре само пророци.

Вапаји су услишени: јавио се у свету Онај, “чијим је посредством свет постао“. Међу нама јавио се Он, нама сличан (у појави човека) како су предосећали и наслућивали и у дубокој тами многобоштва, али не на онај начин како су то представљали њихови непречишћени појмови; јавио се не у гордој раскоши и величини, не као онај који кажњава преступе, не као судија који долази да једне уништи а друге награди. Не. Он се јавио на начин који је Једином Богу својствен.