Српско Српски Речник – Друга свеска / Радован Дамјановић

Историчар Радован Дамјановић преко 30 година истражује табу теме српске историографије и палеолингвистике. У овој монографији сликом и речју приказује процес брисања материјалних трагова српске и светске културне баштине археолошки потврђене старости од преко 6000. година.

Аутор је лонгселера књиге Српско Српски Речник, која баца ново светло на развој најстаријих цивилизација Медитерана и Европе.

Део из књиге:

Г О У С Т

Поређаћу четири речи, ево сад: гоуст (дух, утвара), демон, дух, спирит. А ви одговорите која је од те четири речи српска? Наравно, дух је сигурно, рећи ћете. Али и остале три су српске, ево и зашто.

Да пођемо прво праволинијски и да видимо за гоуст. Како је он (или боље рећи то нешто) приказан. Обично као дим, као гас, дакле као нешто видљиво. Дим је гушћи од ваздуха (што је нормално јер садржи свашта, а највише пепела). Сад разматрајмо појам гушћи односно густ. Од чега би то могло да долази, можда од гушити? Дим – мешавина разних врелих гасова и пепела заита гуши. А тако дођосмо и до гуше (врата), места где се човек или животиња дављењем „најбоље“ гуши. Кад морам да употребим тај израз архетипски, дакле, архетипска слика неког духа је „облаковитост“, „измагличастос“, „димовитост“. У сваком случају он је, тај гоуст, видљив јер је густ, гушћи је мало али довољно од ваздуха и захваљујући томе ми га видимо. Користим израз – ми га видимо, јер су га неки и видели а ја немам разлога да им не верујем.

Можда је сад време да се позабавимо и појмом гас. Није лоше сетити се израза – гасити ватру. Како год гасили ватру, водом или ударцима (гушењем), појавиће се гас односно дим. Гас је дакле последица гушења, односно гашења. И дозволите ми једну паралелу: деловање воде на ватру изазива гашење, али је слично деловање воде и на човека. Наизме, може да изазове гушење, и живот се гаси. Дакле гашењем ватре појављује се гас а гашењем живота гоуст. Али сад тек почиње. Бићу слободан да се позовем на нашег легендарног писца (а мог омиљеног) Мавра Орбина. (в. Орбин).

И ево, дум Мавро приказујући словенски живаљ на острву Рујани каже потом и о граду Ретри како тамо Ободрити обожавају Радигаста или Радигоста. Њега су приказивали (кип) као јунака са великим мачем у руци док поред њега стоји човек нижег раста, у оделу странца. Даље Орбин цитирајући старе писце објашњава да је код Словена обичај заштите дошљака. Тако да онај ко занемари древни закон гостопримства, бива обезглављен. Али мач Радагаста упозорава не само на смртну казну ономе ко заборави гостопримство, већ и на право домаћина да мачем прибави све што је госту потребно!

Радогост или Радагаст је у ствари оно што му име каже, радосни гост, гост који радује и коме се радује. Сасвим слободно речено, он је односно, то је радост гостопримства. Име у облику Радагас је забележио Орбин не само као божанско-идолско већ и као лично, људско, краљевско име. Тај Радагас изронио је на прелазу из четвртог у пети век и са двеста хиљада људи пленио Тракију, Панонију, Илирик и Норик и кренуо на Италију с идејом да је целу потчини. Чак је имао жељу да владари његови наследници носе титулу радагаси, као што се по Цезару и Августу цареви називаху августима и цезарима. Треба ли уопште сад још наглашавати да се и код имена идола Радигаста и војсковође Радагаса ради о правом српском и словенском имену старом најмање 1500 година.

У Радогосту се без сумње налази клица ГС која даје гушу (врат) и гозбу (гостьба). Гости се служе из неког суда, чиније. А латински назив такве посуде је густаториум. Гост затим проба јело, то је густус gvstvs и ужива у јелу и гостопримству gvsto – уживати. Једном речју, он се гости.

Да је гост српска реч и да не вуче из латинског HOSPES – гост, странац, домаћин, потврђује баш балтички Радогост, јер вера каква год била, увек претставља нешто најтрадиционалније, нај старије. И нормално је претпоставити да је идол заштитник дошљака – гостију, постојао далеко пре четвртог века. Какве онда лингвисточко-археолошке конструкције могу да поставе и довуку латински језички утицај у Прибалтик? Неко ће рећи да је то културни термин и могуће да се он пробио у доба Августа с Варом или с Германиком потом… Ако како онда објашњавамо изразе гасити и гушити, па ваљда су Словени знали за ватру и дим и пре „културног утицаја Рима“!

Да видимо шта Тит Ливије каже за Тула Хостилија, трећег краља Града. Негде с почетка седмог века пре Христа, после Ромула и Нуме, Римом је завладао Тул Хостилије. А и он је као и његови претходници краљеви, потицао од Тројанаца. Ако је тако, онда је његово име Хостилије много старије од латинскког језика. Добро је позната пракса да се у старим породицама, поготово племићким, врте кроз генерације једна те иста имена. Зато није необично кад Ливије каже:“ Када је Нума умро Град се вратио у интеррегнум а затим народ изабра за краља Тула Хостилија, унука оног Хостилија који се истакао…“. Због свега овога сматрам да није сувише смело претпоставити да је и деда Хостилије био унук неког Хостилија, као што је и Радагас могао биди унук неког Радагаса, зар не!? Није уопште немогуће да и Хостилије и Радагас(т) настају од гост. Гост у смислу гост (странац, намерник), али и у смислу дух претка заштитника, онај демон – димон (в. Демократија) који се може приказати, појавити и у самом породичном огњишту средишту родовског култа. Огњиште је тако било нека врста „плазма екрана“ кроз који се добијала слика претка заштитника који се дабоме јављао најчешће у облику гаса (гост) или дима (димон, демон).

Ако обратимо пажњу на реч спирит – дух, лакоћемо у њој наћи језгро пир (в. Перун). Пирка ветар, ватра се распирује, дакле опет наилазимо на ваздушно кретање и дим. Миклошић уосталом и за пир (гозбу) и за гозбу даје исто латинско објашњење конвивиум, што значи друштво око ватре! Најзад и онај „наш“ дух може да буде и душа. Можда је добро сетити се сличности: душник – душа – душење (гушење) са гуша – гушење. Што је у ствари исто.

Дух је и дах по хладном времену. Кад урадимо хххууу зими, из уста изађе пара коју видимо као гушћи ваздух, да не кажем дим. И ето, у тој једноставној радњи састају се четири наизглед неповезана језгра: дим, пир, дух, гас.