Човјек, биће на границама свијетова / Митрополит Никола Хаџиниколау

Књигу Човјек, биће на границама свјетова чини неколико његових изабраних чланака, углавном бесједа и предавања изговорених пред широм публиком у различитим приликама, а то су: "Аутентичност у животу савремених хришћана", "Сусрет са Богом кроз надумне ризике", "Ријеч, не човјечија, но ријеч Божија" и "Зашто мени, Боже мој?" Иако би се од човека са образовањем какво има Хаџиниколау у својој биографији очекивало високоучено и сложено излагање разумљиво за ужи аудиторијум, митрополит плијени својом једноставношћу и непосредношћу. Како сам каже, његове беседе немају за циљ да буду дубокомислене како би нас на силу извеле на монотону једносмерну стазу неког олакшавајућег и умирујућег слагања. Рађе би да буду једноставне, срдачне, да код свакога од нас изазовy исповедна и лична осећања. Због тога и беседник оно што говори не износи као знање или став, него као повод за заједничарење, у коме је у потпуности искрен. Сваки сусрет у себи носи ризик. И ви који сте ме позвали, и ја који сам се одазвао, сви смо ушли у неки ризик. Могућност да се разочарамо није мала.

Говори о Светој Гори, у којој је и сам живио једно време и која је место сусрета са Богом, „кроз надумне ризике". Она није ни у каквој вези са логиком природног човека, логиком универзитета, логиком овога света. Због тога је и није могуће проучавати, него једино живети. Митрополит је максималиста: Бог или постоји и свега је вредан, или не постоји и нека се бајка већ једном заврши. Ако Он већ постоји, како се човек може сусрести с њим и како човек може да Га осети? Кроз аутентичност. Баш као што има бескрајно много могућности да се из зачетог ембриона формира нови људски лик, тако је могуће и људима на себи својствене, најразличитије начине сведочити јединственост Христове личности. Али само ако су аутентични. Човек није велики због тога што може да постигне много шта, него због тога што могу да му се открију велике ствари. Међутим, све то претпоставља непатвореност, истинитост, аутентичност. Без тога хоризонт душе остаје заворен за благодат Божију... Аутентичан доживљај је убедљив и намеће се и у најтежим и најпротивречнијим приликама. На себе скреће поглед Божији, издваја човека и када је он скривен у гомили, у незаинтересованости свиета, у својој безначајности...

Поткрепљујући то примерима из физике, говори и о повезаности природних и божанских закона, о тајни коју природа носи у себи - неорганска материја је ограничена метафизиком, што смо ближи космосу, он нам је све даљи, што имамо више сазнања о карактеристикама ситних честица, то је више оних карактеристика о којима не знамо ништа, а тако и тајна богопознања - што јој се више приближавамо, чини нам се све већом, дубљом и непојамнијом. Бог није оно што обично мислимо. Бог је другачији: не другачији у смислу отуђености - у смислу да нам је нешто туђе, страно - или удаљености, да је удаљен од нас, него је другачији у смислу различитости од нас. Бог није оно што нама "пада на ум" да јесте. Није оно што ми свесно желимо да буде. Није оно што разумемо, нити чак оно што као људи можемо да разумемо. Он је изван и изнад нашег хтења, даље од наших способности, више од нашег разумевања.