Чувајте душу / старац Пајсије Светогорац

Људи су данас стално у некој журби и јурњави. Сад треба да буду овде, после треба да буду тамо, после опет негде другде. И то је стигло дотле да, како не би заборавили шта све треба да ураде, морају све да записују. У свој тој збрци опет је добро што не заборављају како се зову!... Ни себе саме не познају. Ма и како да познају себе? Да ли човек може да се огледа у мутној води? Бог да ми опрости, али свет је постао права лудница. Људи не мисле на други живот. Само траже све већа и већа материјална добра. Па зато и не налазе мира, него само јуре.

На срећу те постоји и други живот. Кад би људи живели вечно у оваквом животу, не би постојао већи пакао, с обзиром на то докле су довели овај живот. Са свом том тескобом, да су живели по осам стотина и девет стотина година, као у доба Ноја, преживљавали би уистину прави пакао. Тада су људи живели просто и били дуговечни, како би се и само Предање држало. Данас се дешава оно што каже Псалам: "Дани година наших свега су до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година, и већина је њих мука и бол" (Пс. 89,10). Седамдесет година је за људе таман толико да збрину своју децу.

Једнога дана свратио је код мене неки лекар који живи у Америци и говорио ми је о животу у тој земљи. Људи су тамо завршили као машине - по цео дан раде. Сваки члан породице мора да има свој аутомобил. Затим, у кући, да би се сви што слободније осећали, морају да постоје четири телевизора. И само Дај гас, и ради, и ради; и умарају сe, само да би зарађивали велики новац, како би после говорили да живе срећно и да су се средили. Али, какве везе има све ово са срећом? Такав живот, пун стреса, уз сталну јурњаву којој краја нема, не може никако да буде срећан. То је nakao. Па шта ће ти живот пун напетости и стреса? Да је требало да сваки Човек живи таквим животом, ја га никако не бих пожелео. Да је Бог рекао овим људима: "Нећу вас кажњавати за живот којим живите, већ ћу вас оставити да вечно живите овако" то би за мене био највећи могући пакао.

Управо из овог разлога многи људи не могу да издрже да живе у таквим условима и одлазе од куће, па живе под ведрим небом, без сврхе и циља. Формирају групе, тамо у природи, па се неки баве гимнастиком, а неки нечим другим. Рекли су ми за неке тако, како под ведрим небом трче или одлазе у брда и пењу се на висине до шест хиљада метара. Тамо задржавају ваздух у плућима, а потом га испуштају, па опет удахну дубоко... Глупости. Ово показује како им је срце притешњено тескобом, па покушава да нађе излаз. Једном таквом рекао сам: "Ви копате рупу и то повелику, дивите се јами коју сте у земљи отворили, посебно њеној дубини и ...падате у њу и идете у пропаст. А ми копамо јаме па проналазимо минерале. Наш подвиг има смисла, зато што га чинимо за виши циљ".