Дах живота / Архимандрит Рафаил (Карелин)

Про­цес ду­хов­ног фор­ми­ра­ња хри­шћа­ни­на ни­је ни ма­ло јед­но­ста­ван и сва­ко од нас то зна из лич­ног ис­ку­ства, или ће то тек осе­ти­ти. По­сто­ји мно­го објек­тив­них раз­ло­га за то. Је­дан од њих је то што ве­ћи­на љу­ди да­нас до­ла­зи у храм у зре­лом до­бу и да би се на­у­чи­ли да жи­ве но­вим, цр­кве­ним жи­во­том, они кре­ћу бу­квал­но од ну­ле. Но цр­кве­ни жи­вот у мно­го че­му ни­је ор­га­ни­зо­ван и че­сто се гра­ди та­мо где не­ма ни­че­га, та­мо где је у до­ба ко­му­ни­зма све би­ло до те­ме­ља уни­ште­но та­ко да љу­ди по­не­кад не успе­ва­ју да про­на­ђу ни те­мељ хра­ма. Ве­о­ма је ма­ло љу­ди ко­ји има­ју лич­но ис­ку­ство у аскет­ском, под­ви­жнич­ком жи­во­ту и ко­ји би то ис­ку­ство мо­гли да пре­не­су на дру­ге, та­ко да да­нас мно­ги­ма књи­ге по­ста­ју учи­те­љи. И на кра­ју, свет око нас не са­мо да је пре­пун са­бла­зни, не­го се уз то при­ме­ћу­је и пот­пу­ни гу­би­так оно­га што се не­кад зва­ло мо­рал­ним ори­јен­ти­ри­ма та­ко да се ис­по­ста­вља да је да­нас до­зво­ље­но све оно што ни­је за­бра­ње­но.

По­сто­ји још не­што што објек­тив­но оте­жа­ва си­ту­а­ци­ју, а с чи­ме се сва­ко од нас су­сре­ће. На­и­ме, за са­вре­ме­ни на­чин жи­во­та ве­о­ма је ка­рак­те­ри­стич­на не­ка вр­ста стра­шне по­вр­шно­сти, од­сту­па­ње од оног што је уну­тар­ње за­рад спо­ља­шњег, уда­ља­ва­ње од цен­тра ка пе­ри­фе­ри­ји. Исто то се да­нас до­га­ђа и у хри­шћан­ству та­ко да че­сто све сво­ди­мо на по­ка­зи­ва­ње по­бо­жно­сти спо­ља за­бо­ра­вља­ју­ћи при­том да се све на­ла­зи у људ­ском ср­цу и да је “ср­це” хри­шћан­ства упра­во у скри­ве­ном, тај­ном жи­во­ту на­ше ду­ше, у оно­ме што су све­ти оци на­зи­ва­ли уну­тар­њим де­ла­њем. Ми за­пра­во жи­ви­мо оно­ли­ко ко­ли­ко се мо­ли­мо, ко­ли­ко Бог пре­ста­је за нас да бу­де спо­ља­шња ре­ал­ност и ко­ли­ко Га при­хва­та­мо као свој жи­вот. Мо­ли­тва је она злат­на нит ко­ја спа­ја не­бе­ско са зе­маљ­ским, отва­ра нам вра­та ду­хов­ног све­та, уво­ди нас у ње­га и Не­бе­ском Цар­ству ко­је је скри­ве­но уну­тра у на­ма пру­жа мо­гућ­ност да се отво­ри.

Но ми упра­во мо­ли­тву та­ко че­сто и та­ко упор­но за­бо­ра­вља­мо и ни­је нам ни на па­ме­ти, јер има­мо мно­го по­сло­ва ко­ји нам се чи­не не­у­по­ре­ди­во ва­жни­ји­ма од мо­ли­тве. Али ис­ку­ство по­ка­зу­је да сва­ки по­сао ко­ји је за­по­чет без мо­ли­тве и се­ћа­ња на Бо­га на кра­ју по­ста­је сли­чан гра­ђе­ви­ни са­зи­да­ној на пе­ску ко­ја се уз стра­шну бу­ку ру­ши и сво­је гра­ди­те­ље оста­вља без иче­га. Ис­ку­ство исто та­ко по­ка­зу­је да не по­сто­ји ни­шта ја­че и де­ло­твор­ни­је од мо­ли­тве, да је она нај­моћ­ни­је оруж­је ко­јим нас на­о­ру­жа­ва Сâм Го­спод и да је, ка­ко ка­же ар­хи­ман­дрит Ра­фа­ил, је­ди­на дра­го­це­ност ко­ја је увек уз нас и ко­ју нам ни­ко не мо­же оте­ти.

Због све­га то­га по­себ­но нам је за­до­вољ­ство да чи­та­о­ци­ма по­ну­ди­мо но­ву књи­гу оца Ра­фа­и­ла, по­све­ће­ну мо­ли­тве­ном де­ла­њу. Не­ко­ли­ко по­гла­вља ове књи­ге об­ја­вље­но је у ра­зним збор­ни­ци­ма, но ве­ћи део књи­ге је не­дав­но на­пи­сан и до са­да ни­је об­ја­вљи­ван. По­себ­но је за­ни­мљи­во ори­ги­нал­но ту­ма­че­ње се­дам по­ру­ка упу­ће­них Цр­ква­ма из От­кро­ве­ња кроз ко­је аутор да­је од­нос Бо­га и чо­ве­ко­ве ду­ше. Искре­но се на­да­мо да ће ова књи­га би­ти од ве­ли­ке ду­хов­не ко­ри­сти на­шој бра­ћи и се­стра­ма у Хри­сту ко­ји рев­ну­ју за сво­је спа­се­ње и ко­ји у Све­тим Тај­на­ма и мо­ли­тве­ном ста­ја­њу пред Бо­гом ишту сје­ди­ње­ња с Њим.