Dah života / Arhimandrit Rafail (Karelin)

Pro­ces du­hov­nog for­mi­ra­nja hri­šća­ni­na ni­je ni ma­lo jed­no­sta­van i sva­ko od nas to zna iz lič­nog is­ku­stva, ili će to tek ose­ti­ti. Po­sto­ji mno­go objek­tiv­nih raz­lo­ga za to. Je­dan od njih je to što ve­ći­na lju­di da­nas do­la­zi u hram u zre­lom do­bu i da bi se na­u­či­li da ži­ve no­vim, cr­kve­nim ži­vo­tom, oni kre­ću bu­kval­no od nu­le. No cr­kve­ni ži­vot u mno­go če­mu ni­je or­ga­ni­zo­van i če­sto se gra­di ta­mo gde ne­ma ni­če­ga, ta­mo gde je u do­ba ko­mu­ni­zma sve bi­lo do te­me­lja uni­šte­no ta­ko da lju­di po­ne­kad ne uspe­va­ju da pro­na­đu ni te­melj hra­ma. Ve­o­ma je ma­lo lju­di ko­ji ima­ju lič­no is­ku­stvo u asket­skom, pod­vi­žnič­kom ži­vo­tu i ko­ji bi to is­ku­stvo mo­gli da pre­ne­su na dru­ge, ta­ko da da­nas mno­gi­ma knji­ge po­sta­ju uči­te­lji. I na kra­ju, svet oko nas ne sa­mo da je pre­pun sa­bla­zni, ne­go se uz to pri­me­ću­je i pot­pu­ni gu­bi­tak ono­ga što se ne­kad zva­lo mo­ral­nim ori­jen­ti­ri­ma ta­ko da se is­po­sta­vlja da je da­nas do­zvo­lje­no sve ono što ni­je za­bra­nje­no.

Po­sto­ji još ne­što što objek­tiv­no ote­ža­va si­tu­a­ci­ju, a s či­me se sva­ko od nas su­sre­će. Na­i­me, za sa­vre­me­ni na­čin ži­vo­ta ve­o­ma je ka­rak­te­ri­stič­na ne­ka vr­sta stra­šne po­vr­šno­sti, od­stu­pa­nje od onog što je unu­tar­nje za­rad spo­lja­šnjeg, uda­lja­va­nje od cen­tra ka pe­ri­fe­ri­ji. Isto to se da­nas do­ga­đa i u hri­šćan­stvu ta­ko da če­sto sve svo­di­mo na po­ka­zi­va­nje po­bo­žno­sti spo­lja za­bo­ra­vlja­ju­ći pri­tom da se sve na­la­zi u ljud­skom sr­cu i da je “sr­ce” hri­šćan­stva upra­vo u skri­ve­nom, taj­nom ži­vo­tu na­še du­še, u ono­me što su sve­ti oci na­zi­va­li unu­tar­njim de­la­njem. Mi za­pra­vo ži­vi­mo ono­li­ko ko­li­ko se mo­li­mo, ko­li­ko Bog pre­sta­je za nas da bu­de spo­lja­šnja re­al­nost i ko­li­ko Ga pri­hva­ta­mo kao svoj ži­vot. Mo­li­tva je ona zlat­na nit ko­ja spa­ja ne­be­sko sa ze­malj­skim, otva­ra nam vra­ta du­hov­nog sve­ta, uvo­di nas u nje­ga i Ne­be­skom Car­stvu ko­je je skri­ve­no unu­tra u na­ma pru­ža mo­guć­nost da se otvo­ri.

No mi upra­vo mo­li­tvu ta­ko če­sto i ta­ko upor­no za­bo­ra­vlja­mo i ni­je nam ni na pa­me­ti, jer ima­mo mno­go po­slo­va ko­ji nam se či­ne ne­u­po­re­di­vo va­žni­ji­ma od mo­li­tve. Ali is­ku­stvo po­ka­zu­je da sva­ki po­sao ko­ji je za­po­čet bez mo­li­tve i se­ća­nja na Bo­ga na kra­ju po­sta­je sli­čan gra­đe­vi­ni sa­zi­da­noj na pe­sku ko­ja se uz stra­šnu bu­ku ru­ši i svo­je gra­di­te­lje osta­vlja bez iče­ga. Is­ku­stvo isto ta­ko po­ka­zu­je da ne po­sto­ji ni­šta ja­če i de­lo­tvor­ni­je od mo­li­tve, da je ona naj­moć­ni­je oruž­je ko­jim nas na­o­ru­ža­va Sâm Go­spod i da je, ka­ko ka­že ar­hi­man­drit Ra­fa­il, je­di­na dra­go­ce­nost ko­ja je uvek uz nas i ko­ju nam ni­ko ne mo­že ote­ti.

Zbog sve­ga to­ga po­seb­no nam je za­do­volj­stvo da či­ta­o­ci­ma po­nu­di­mo no­vu knji­gu oca Ra­fa­i­la, po­sve­će­nu mo­li­tve­nom de­la­nju. Ne­ko­li­ko po­gla­vlja ove knji­ge ob­ja­vlje­no je u ra­znim zbor­ni­ci­ma, no ve­ći deo knji­ge je ne­dav­no na­pi­san i do sa­da ni­je ob­ja­vlji­van. Po­seb­no je za­ni­mlji­vo ori­gi­nal­no tu­ma­če­nje se­dam po­ru­ka upu­će­nih Cr­kva­ma iz Ot­kro­ve­nja kroz ko­je autor da­je od­nos Bo­ga i čo­ve­ko­ve du­še. Iskre­no se na­da­mo da će ova knji­ga bi­ti od ve­li­ke du­hov­ne ko­ri­sti na­šoj bra­ći i se­stra­ma u Hri­stu ko­ji rev­nu­ju za svo­je spa­se­nje i ko­ji u Sve­tim Taj­na­ma i mo­li­tve­nom sta­ja­nju pred Bo­gom ištu sje­di­nje­nja s Njim.