Srbi i Kosovski zavet u Novom veku / Žarko Vidović

Iza Žarka Vidovića ostalo je više desetina hiljada stranica neobjavljenih rukopisa. Među njima je i 2745 stranica rukopisa studije Njegoš i Kosovski zavet u Novom veku. Njegov rad na ovoj studiji trajao je od 1977-1982. godine. Iz ove studije izdvojili smo delove (naslov Srbi i Kosovski zavet u Novom veku je naš) za koje mislimo da će biti na duhovnu korist, pre svega i svih, mladim Srbima. Ovom knjigom najavljujemo i skorašnji izlazak iz štampe celokupne studije u pet tomova.

U ovoj knjizi mi nailazimo na širok spektar asocijacija i inspiraciju koju može da dâ samo jedan takav erudita kao što je Žarko Vidović. Tu možete naći razmišljanja o Njegošu kao tragičnom junaku Kosovske misli, razmišljanja o umetnosti, razmišljanja o naciji i transcendenciji. Jako je bitno uvideti ona suptilna razlikovanja između epske svesti koja nije sposobna da se nosi sa Zlom u odnosu na prefinjena razmišljanja o tragedijskoj svesti Njegoša. Takođe, možete naići na uticaj triju različitih evropskih kultura na kulturu Srba u Novom veku.

U ovoj knjizi ćete naići na originalna i argumentovana razmišljanja o ruskom apsolutizmu i njegovu nekritičku recepciju baroka posle reformi Petra Velikog. Dalje, u knjizi ćemo videti ulogu Vojne krajine i Pećke patrijaršije, dve odlučujuće ustanove srpskog naroda posle gubitka državnosti. Žarko Vidović će nam objasniti šta je to tragedija i sloboda. Naći ćete, za razliku od naših površnih mislilaca o Njegošu, liturgijsko-zavetni karakter Njegoševe poeme Luča Mikrokozma, dramatiku Gorskog vijenca i Lažnog cara Šćepana Malog, strahove i zebnje usamljenog srpskog naroda, zatim povesnu kob Seoba i gubitka srpskog identiteta u tzv. Novoj Serviji na tlu carske Rusije, konkretno Ukrajine.

Šta je zapravo Kosovski zavet?

Kosovski zavet je briga Crkve za narod koji je ostao bez države. Nastao je na Kosovu polju 28. juna 1389. stradanjem Kneza Lazara kada je i počelo nestajanje države koju je stvorio veliki župan Stefan Nemanja. Zavet je prepoznat i negovan Crkvom kao zavet Svetog Cara Lazara, a uobličen Pećkom patrijaršijom u periodu 1557–1766. godine.

A sam zavet, među nama Srbima, nastao je pozivom monaha, Svetog Save, na sabor, i odzivom naroda na sabranje oko crkve na Spasovdan u manastiru Žiča 1221. kao pravoslavni kulturni obrazac kojim je stvorena nacija kao autokefalna Crkva.

Pravoslavni zavet je postao Svetosavski, a Sveti Sava otac nacije koja nije stvarana državom i politikom („Zemaljskim carstvom“), već je liturgijska tvorevina ograničena na parohije i eparhije.
Čuvari nacije su manastiri, monasi i monahinje sa igumanima na čelu. To je prostor Nebeskog carstva u kome vlada sveštena poezija, umetnost i moral nastao davanjem reči u crkvi pred Bogom.

Zavet je sadržinska osnova i smisao istorijske svesti Srba. Razumevanje zaveta je povezano sa liturgijskim životom i tragedijskim iskustvom shvaćenim mediteranskom kulturom i njenom najvišom vrednošću – osećanjem slobode i dostojanstva Ličnosti čoveka kao individiue.

U današnjem ključu okretanje ka Nebeskom carstvu pa čak i samo njegovo pominjanje deluju zanesenjački i nekorisno za ovozemaljski život. Kako nam osvešćivanje datog nam zaveta omogućava da i ovde na zemlji živimo živote dostojne ljudi?

Nebesko carstvo, pre svega, nije neka nerealna utopija. Nije to Grad Sunca Tomaza Kampanele. Nebesko carstvo je ovde na Zemlji, gde su dvoje ili troje okupljeni u ime Hristovo. Liturgija i liturgijski život jesu anticipacija Nebeskog carstva. I u samom Simvolu vere se kaže: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka, amin“.

Nebesko carstvo nije idejna iluzija, već borba za hrišćanski moral i čestitost ovde na Zemlji. Zato smo i odgovorni da čuvamo društvo i da pazimo na ekološku čistotu Zemlje, jer mi nismo milenaristi i manihejci da stvaramo fantazije o nekom drugom svetu. Upravo to što ste rekli, hrišćanski je i Bogu milo da na Zemlji živimo živote dostojne ljudi. Svest o značaju ljudske ličnosti nigde nije tako izražena kao u hrišćanstvu. I moderni hrišćanski egzistencijalisti danas se bore za osvešćenje čoveka da je ličnost. Čitajmo samo stranice Albera Kamija, Eduarda Munijea, Melroa Pontija. Oni direktno svojim personalizmom silaze sa stranica svetootačke misli izražene na Sedam vaseljenskih sabora.

Kada je učenik Svetog Ave Justina, poznati kompozitor Enriko Josif, pun ljubavi rekao: „Srbi su Nebeski narod“, mislio je na hrišćanske vrednosti koje je Gospod Isus Hristos u Besedi na Gori razvio u svojih devet blaženstava. Nema boljeg recepta za preporod čovečanstva, a pre svega srpskog naroda.

Kako je na prosvetiteljstvo koje je dolazilo sa Zapada gledao Žarko Vidović i koje su ključne tačke našeg pada koje nas određuju i danas?

Žarko Vidović je bio čovek snažne misli, emocionalne inteligencije, ali i pravi istoričar civilizacije koji je znao da oseti alijenaciju od svega onoga što je zajednica i Crkva. On je odlično znao za krizu metafizike na Zapadu i njeno ključno određenje, a to je ukidanje kategorije Boga u istoriji. Onaj odnos Njegoša prema Dositeju Obradoviću, o kome je Njegoš pisao knezu Milošu, jesu bili ideja vodilja kojom je Žarko sagledavao ono što je prosvetiteljstvo nosilo, a to je kult razuma i kult čula. To i takvo prosvetiteljstvo nije moglo da se suprotstavi stravičnoj nečovečnoj civilizaciji XX stoleća, sa fašizmom, nacizmom i komunizmom. Pokazalo se da je tzv. zdrav razum slab putovođ kroz lavirint istorije kada zatresu demonske i htonske sile istorije. Često je Žarko Vidović navodio Njegoševu misao: „Ja bih Dositeja poštovao da je svoj duševni dar umio obratiti na korist našega naroda. Ali on to nije umio i zato ga prezirem kao čovjeka koji nije vidio u čemu je sadržana sreća narodna i šta narodu može pričiniti nesreću. Prezirem ga kao čovjeka koji je nekome poslužio kao podlo oruđe ismjevanja nad blagočestijem“

Na prosvetiteljski talas uvođenja velikog broja škola, Njegoš je pozitivno reagovao, ali na metodiku prosvetiteljske edukacije nije: „Škole su vozdignute da se ostre umovi ljudski, a ne da ljudi u njima budalesaju“. Upravo je ovo bilo upereno protiv Dositeja koji je u bogatom duhovnom i intelektualnom predanju naše Crkve video samo neku „zlatnu haljinu iscrtanu nekimi skorpiovidnim figurami“. Dakle, Žarkov odnos je bio kao i Njegošev.

Danas, kada kod jednog Dobrice Ćosića čitamo da treba svoju prosvetu da zasnujemo na Dositeju i na Vuku, zanemarujemo bogato nasleđe Gavrila Stefanovića Venclovića, naših srednjovekovnih književnika, naše bogato himnografsko nasleđe, jednog obrazovanog inoka Isaiju, koji je preveo spise Svetog Dionisija Areopagita, koji su napisani neoplatonističkom terminologijom, tako da je danas nemoguće standardnim književnim jezikom prevesti taj spis.

Žarko Vidović nas je upozoravao na redukciju tog prosvetiteljskog nasleđa, koje suvereno vlada u našoj elitnoj sredini, ukoliko vladajuća poluvekovna ideologija – brozomora – nije ubila svu elitu srpskog naroda.