Tako je govorio Pavle / Željko Perović

Onoga dana kada je postao vladika, Pavle se setio svog detinjstva i jedne hladne slavonske zime u rodnim Kućancima, kada ga je baba Desa, kao đaka prvaka, ranom zorom vodila u crkvu i školu, da proslavi svoj prvi Savindan. Pričao je tada, pred episkopima i okupljenim narodom, o raspevanoj školskoj litiji, službi sveštenika i programu starijih razreda, ali tek samo kao o nekom dekoru ili uvodu u jedan mistični događaj koji se zauvek, čini se sudbonosno, utisnuo u dušu budućeg patrijarha. Njega je u potpunosti očarao i zaneo zračak sunca koji se tog turobnog i studenog dana odnekud pojavio i ušunjao kroz prozor, sletevši pravo na lice i oreol Svetog Save – stvarajući refleksiju od koje mu se činilo da sam Svetac sa slavske ikone, ukrašene zimzelenim vencem, obasjava i zgreva njih promrzle đake, i čitavo selo zavejano snegom. Pavle nikada nije odbacio ovaj idilični i svetozarni doživljaj kao naivan i izmaštan, sva njegova potonja životna iskustva i saznanja samo su još više u njemu utvrđivala i produbljivala simboliku ove impresije. Duhovno i intelektualno uzrastajući postajao je sve uvereniji da je Sveti Sava zaista nadvremeni srpski pastir kroz koga božanski zraci i danas prosvećuju, otopljavaju i radoste promrzlu narodnu dušu – koja to jasno prepoznaje i duboko doživljava, zbog čega i svakog novog srpskog vladiku ili patrijarha vrednuje i poredi sa Savom. Zato i Pavle na svom ustoličenju njega ističe kao najveći uzor u svom budućem pastirskom životu i radu.

Koliko je u uspeo da se primakne najdražem srpskom Svecu, mogla bi već da svedoči istorija. Pavlove mudre izreke i dosetke danas se pamte i pronose kroz narod sa nežnom ljubavlju i iskrenim poštovanjem, baš kao što su u starini pronošena sa trepetnim uvažavanjem i detinjim poverenjem ona predanja o Svetom Savi koji narodnu dušu miluje, brani i snaži svojom mudrošću i pravednošću. I Pavle je tako, razumno i prostodušno, uspevao da dopre do svih nas koji smo odrastali i živeli u svojevrsnom paganskom mraku, u toj duhovnoj pustoši i divljaštvu, raskalašnosti i razvratu jugoslovenskog „bratstva i jedinstva“, koje je po rečima samog patrijarha bilo površno i lažno, zato što je izgrađeno na ideologiji mržnje, na organskom preziru prema klasnim neprijateljima, koji se kasnije tek samo transformisao u etničke i verske zlobe i progone. I Pavle je kao Sava u svom vremenu bio čuvar čiste pravoslavne vere od raznih sektaša i jeretika koji su vešto koristili duhovnu prazninu i prirodnu naivnost narodnih masa kako bi zaveli lakoverne – njegova trilogija „Neka pitanja naše vere“, postala je naša nova Krmčija, novi tom Zakonopravila Svetog Save po kome se sada ravnamo, preispitujući svoja religiozna ubeđenja i navike. I Pavle je poput Save, mirio svoju braću i celivom bratske ljubavi isceljivao raskole...

Patrijarh Pavle je naročito za nas mlade, tih devedesetih, bio spona sa onim starim srpskim svetom, kao svojevrsna projava naših pradeda i čukundeda, kojih se tek maglovito ili samo iz priča sećamo, koji su kao u nekom rezervatu iščezli u veku tehnološkog progresa i moralnog regresa – da bi sada kroz Pavla vaskrsli i učili nas, svoje otete i odrođene čukununučiće, da nanovo hodamo kroz život, predački skromno i nenametljivo, čisto i čestito, radno i vredno, trezveno i nezavisno. Pavle nas je, kao neki čudni i mili poslanik iz daleke prošlosti, poučavao večnim i nebeskim zavetima naših predaka: Zavetu poštovanja braka kao božanske ustanove i porodice kao najveće svetinje, Zavetu hrabre srpske Majke koja svoje čedo zaklinje: „Nemoj, sine, govoriti krivo, ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinitoga – bolje ti je uzgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu“, Zavetu o ličnoj i kolektivnoj imovini, hrani i prirodi kao Božjoj pozajmici sa kojom treba vladati odgovorno, štedljivo i pravično, razumno i milostivo, nikada rasipno i sujetno, samoživo i bahato; Zavetu pokajanja i praštanja, posta i molitve, zadužbinarstva i liturgije, Zavetu jevanđelskog čovekoljublja i miroljublja, zdravog rodoljublja koje podrazumeva trpeljivu, smernu i delatnu ljubav ka susedima i svim narodima sveta, Zavetu čojstva i junaštva, pravednog rata koji je uvek odbramben, uvek milostiv ka zarobljenom ili ranjenom, nemoćnom neprijatelju, uvek podignut iz ljubavi prema nejači radi koje se vredi žrtvovati – baš kao što vredi postradati i radi večnih hrišćanskih životnih, porodičnih i društvenih ideala, kada su oni ugroženi, što je već Zavet kneza Lazara opevan u stihovima „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko, uvek i do veka“....

Jednostavno, tiho i neprimetno – onako kako je živeo i govorio, koračao kroz ovaj svet – Pavle se preobražavao u lik sa freske ili iz tropara, koga narod već proslavlja kao „pravilo vjeri i obraz krotosti“ zbog njegovog svetačkog vladanja i verovanja, kome zato i sam sve iskreno veruje, koga želi da pohodi i dodirne, da sluša i da sledi, osećajući da neka večna svetlost i mir, toplina i milina kroz njega zrače, baš kao sunčeva refleksija sa školske ikone u Kućancima. Otuda i onaj čudesni ispraćaj njegovog usnulog tela, kada je reka od više stotina hiljada ljudi prohujala kroz Saborni hram u Beogradu, ne mareći za tadašnju pandemiju niti za beskrajnu kolonu koja se protezala sve do hotela Moskva, odakle se moralo čekati i po deset sati samo da bi se celivala uvenula ruka milog patrijarha položenog na odru. Ta zahvalna i odana narodna duša ubrzo je iznedrila ikone na kojima je blaženopočivši Pavle prikazan kao svetac, skupa sa sveže sastavljenim molitvama i razdraganim bogomoljačkim pesmama, koje je patrijarh voleo i rado slušao, ne sluteći da će jednog dana biti opevan u njima.

Otuda i ova knjiga, dragi čitaoče, u kojoj je kao ćilim razmotana misao patrijarha Pavla u svim najvažnijim ljudskim i porodičnim, narodnim i državnim, društvenim i globalnim pitanjima, protkana brojnim citatima, oslikana događajima i anegdotama iz njegovog života – kao maleno uzdarje tom sićušnom čoveku ogromne vere, nade i ljubavi koji je nas zalutale upoznao i povezao sa našim precima i svecima, koji nam je svojim životom pokazao i dokazao da se u najgorem vremenu i na najstradalnijem mestu – samim tim i u ovoj našoj raskućenoj, osramoćenoj i ubogoj Srbiji 21. veka – može i mora biti čovek, da je itekako moguće ostvariti cilj i smisao sopstvenog postojanja sada i ovde, kroz smerno i stvaralačko služenje Bogu i bližnjima, sa svešću da naše životne nevolje nisu slučajne, već duboko smisaone i slojevite, blagotvorne i blagorodne, dopuštene po premudroj Božjoj ljubavi koja sve vreme bdi i miluje, tajanstveno izgrađuje i usavršava odane i odvažne, do spasenja i večnog života, do samog Gospoda Hrista i Carstva Nebeskog, koje je patrijarh Pavle smatrao prvom i najvažnijom srpskom otadžbinom i domovinom, u kojoj sada blaguje, uznoseći molitve za nas.